Југ

У СРПСКОМ СЕЛУ КУЋЕВИШТУ, НА ОБРОНЦИМА СКОПСКЕ ЦРНЕ ГОРЕ, КРОЗ СЛОЈЕВЕ ПАМЋЕЊА И ЗАБОРАВА
Са зида гледају живе очи
У чудном пожару из 1984. изгорела је цела архива, укључујући и матичне књиге. Неко је мислио да се после тога о пореклу може преговарати. Али овде, као и у околним селима Побожју, Бањану, Горњану, Љубанцима, Чучеру, вековима живе аутохтони Срби. И светиње су им средњовековне, задужбине Немањића и њихове властеле. Данас ти људи опстају тешко, у сиромаштву, изложени тихој асимилацији и бучној кратковидости македонске државе. Круг неразумевања је све ужи, као омча. Ни Србија, изгледа,неумедапомогне

Текст и фотографије: Милутин Станчић

На петнаестом километру северно од Скопља, на обронцима Скопске црне горе, налази се село Кучевиште. Пре но што су се искварили људи, језик и крв, пре но што су се помутили видици и умови, село се, веле, звало Кућевиште. Велика је разлика између куће и кучета. Као и у околним селима, Побожју, Бањану, Горњану, Љубанцима, Чучеру, овде вековима живе аутохтони Срби. О томе сведоче и бројне светиње старих српских задужбинара.
Обрели смо се у том крајолику, на уским сокацима, између скучених дворишта, крај воденица и бунара. Ходамо, а опет оно нешто тешко и загонетно притиска, нека мучна недореченост. Као и ономад у Поречу.
– Закоровљена нарав – каже наш сапутник. – Овај предео и његове житеље данас, после свега претуреног преко главе, не можете разумети при првом доласку.
На сред села, у тачки где се сливају сви путеви, налази се Црква Светог Спаса. Подигнута и осликана 1331. године, задужбина је породице каснијег жупана Радослава, властелина српских краљева Стефана Дечанског и Душана Силног. По обиму, садржају и вредности сликарског програма, спада у ред значајнијих српских племићких задужбина из тог доба, наводи Смиљка Габелић у својим Забелешкама из Кучевишта.
Имају, кажу сељани, и клисара и домаћина. А врата замандаљена. Клисара (чувара) некако дозивамо, преко ситне везе. Долази безвољно, тромим кораком. Одмах заповеда да макнемо фотоапарат. За фотографисање је потребно, вели, посебно одобрење Министарства културе Македоније и „Македонске православне цркве”. И то је практично све што зна да каже о овој светињи.
– Има нека сила, има нешто. Ко ће знати – промуца још.
Доста добро сачувани фрескопис нас обасјава. Са свих страна посматрају нас светитељи, мученици, подвижници. Ту је и ред српске властеле из лозе Немањића. Очи живе, гледају. Бар да им неко тропар и кондак отпева, да замиришу тамјан и човек, благоуханије живе Цркве, да когод прошапуће: „Господе Боже, Сведржитељу, једини Свети, који примаш жртву хвале од оних који Те свим срцем призивају, прими молитву и нас грешних, и принеси је светоме Жртвенику твом, и оспособи нас да Ти за грехе својe и незнања народна приносимо Дарове и духовне жртве.”
Ова молитва чита се на Литургији светог Јована Златоустог сваке недеље, али другде негде. Овде се не служи, на све стране зјапи „празнина времена”. По дверима на олтару спуштене чарапе и пешкири, даровани без речи. Нарогушене новчанице на непребрисаним иконама, највише са леве стране, поред носеће иконе Пресвете Богородице. Поред путира у олтару видимо отворену боцу вина „кратошија”, по свој прилици стоји месецима, можда и годинама.
Изнад западног улаза у цркву саграђен је мали параклис посвећен светом Николи. Споља се не види. Много се прича и легенди уплело око ове цркве у цркви, много сећања на тешка времена. Још прошли пут кад смо били причао нам је тадашњи настојник храма Трајко Каровчевић да је ова скривена капела саграђена 1501. године, у тешко доба под турским јармом.

ВАТРА КОЈА ГУТА ПОРЕКЛО

Озбиљне рестаураторске и конзерваторске интервенције биле су 1956. и 1957. године. Било је и неких каснијих дорада од стране наметнутих извођача, наводно стручних. После свега тога, црква је 1984. страдала у великом пожару, ко зна којем по реду. Поред припрате, изгорела је богата архива, укључујући и матичне књиге, веома важне за православно становништво ових крајева. Постоје озбиљне сумње да је „пожар управо зато и избио”: у њему су нестали бројни документи о српском пореклу народа на овом подручју.
– Кад нестану такви документи, онда „све је ствар договора” – сведочио је Каровчевић. – Тобоже, онда се о свему може преговарати, па и о пореклу.
Изнад Кучевишта, уз реку, дубље у планини, налази се манастир посвећен светом архангелу Гаврилу, из времена цара Уроша. У оближњем селу Горњани је манастир посвећен светом Никити, задужбина краља Милутина из 1307. У селу Љубанци подигнута је у XVI веку, на темељима старе цркве, светиња посвећена светом Николи. У селима Бањани и Чардак, такође на падинама Скопске црне горе, стари манастири посвећени су светом Илији. Српске светиње, у српском окружењу.
Уз ограду храма у Кучевишту седе две заове, у поодмаклим годинама. Мало даље, на клупи мали сабор – четири старице распредају о бригама које једна другу стижу. Тако овде одмичу дани, ту надомак главног града Македоније, тако близу, а тако далеко. Куће старе, неке живе, неке не.
Окупљају се људи и око чесми. Диване. На таблама са именима улица углавном имена локалних угледних учитеља и војвода. На зиду иза клупе графит заостао од неких локалних избора. Пише: Војче. Препорука за Војислава Киранџића, мештанина, бившег челника овдашње општине. Данас Кучевиште „нема своју општину”, већ је сврстано у Чучер Сандево.
– Има оронулих кућа, има затворених и напуштених. Поштено речено, шта вреди кућа ако у њој нема живих потомака, да наставе сведочење и живот поред светиња, на стазама предака – прича Срећко Петровић, мештанин. Вредни и скромни домаћин нуди ракију, нуди вино. За госте се увек нађе. Његова супруга Љиљана на шпорету испред куће приставља џезву за кафу, тамо где кува ручак и пече хлеб. Имају четворо деце: Анастасију (9 година), Петра (8), Светлану (5) и Кристијана (3).

МУКА СЕ НА МУКУ СЛАЖЕ

– До скора сам радио у индустријском постројењу у Скопљу, па се могло некако живети и породица издржавати – каже Срећко.
Успео је да подигне зидове куће, купи трактор на кредит и да обезбеди својој деци основне услове за живот. Али, у времену транзиције ни његова фирма није успела да превазиђе проблеме. Отишла је у стечај и сви радници су добили отказ. Запао је у невоље и морао да прода краву. Понестало им је новца за даљу градњу куће, па и за свакодневни живот. Помогла им је Хуманитарна организација „Срби за Србе”, нешто обуће и одеће даровали су им из Културно-информативног центра „Спона”. Придружио се и Урош Лучић, српски кошаркаш у скопском МЗТ-у, који је донео нове патике, лопту, школски прибор...
И код Златка и Ленке Гушкин пијемо кафу и по једну љуту. И овде се хлеб пече, али не у шпорету на отвореном. Струја се, кажу, не укључује ако није преко потребно. Златко и Ленка имају троје деце: Николу (17), Александра (15) и Ивану (11). Златко ради као возач на железници и платом успева да обезбеди најосновније потребе породице за храном и школовањем деце. Али ову породицу притиска тешко обољење с којим се Ленка бори већ неколико година.
– Ниси први пут овде, знаш нас. Да ти право кажем, све могу поднети, ништа посебно ми и не треба, само да није ове опаке болести. Лекари у Скопљу не могу да пруже бољу медицинску негу, и то ме највише мори – поверава нам се Златко.
За додатна испитивања, лечење и операције породица просто не може да пронађе ни минимум новца.
Иде тако дан за даном. Мука се на муку слаже. Зачарани круг неразумевања је све ужи, као омча. Тиха асимилација. Погубне последице лоших кадрова који децу уче српском језику, српској историји и култури, па и српској будућности. Тешко бреме вишедеценијске негативне селекције. Кратковидост актуелне државе и климавог идентитета који се сматра већинским.
Ни Србија не разуме ове горштаке, нити чини за њих оно што им је потребно. Нема свести ни мудрости. Кад би чинила бар мало, мрву понеку, то би за њих било огромно. Од тога би се живело до бољих времена.

***
Празници, посвећења
Према предању, црква у Кучевишту била је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, а данас Вазнесењу Христовом (Спасовдан). Иначе, мештани на празник Светог Атанасија бирају клисара и домаћина за следећу годину.

***
Трајко
За разлику од садашњег, претходни настојник Трајко Каровчевић речит је и предусретљив домаћин, отворен и благ. Светињу су чували и Трајкови преци, закључно с његовим дедом и оцем. Имање му је уз саму светињу. Има два сина. Један је већ саградио кућу доле ниже, ка граду, у Кучевачкој бари, други ће, каже, остати са оцем.

***
Свете слике
– Упркос другим великим оштећењима, у нашој капели ипак су релативно добро очуване задивљујуће фрескокомпозиције из доба подизања храма, дело старих мајстора: „Прање ногу”, „Оплакивање Христа”, „Богородица са Христом” – прича Трајко Каровчевић. – А иконостас и певница у храму, међутим, потичу с почетка XIX века.